Evo za promjenu malo drugačiji post, koji se ne tiče ostalih jahačica, a zapravo čak ni mene. Radi se o mojoj baki, koja je za mene neprestani izvor inspiracije, ali i frustracije. Ona u zadnje vrijeme ima pamćenje ko ribica , ono kad dođe do kraja akvarija, okrene se i vrati natrag zaboravivši da je već tuda plivala, tako i moja baka dok dođe s jednog na drugi kraj kuhinje. Non-stop ponavlja ista pitanja. Iako ja obično imam veliku toleranciju, na sve osim na glupost, nekad me stvarno iznervira.  Kad se spremam za posao... stalno ulazim-izlazim iz sobe u kupaonicu i obrnuto... pa kad sam u sobi ona viče za mnom da zašto je u kupaonici upaljeno svjetlo. Pa ženo božja stalno trčim amo-tamo, šta ću za sobom gasit-palit svjetla!!?!?! I tako kad idem napravit marendu da ne crknem od gladi na poslu, ona mi se lijepo namjesti na vratima kuhinje, ni van ni unutra, nego baš na vratima, da ja ne mogu proć, a meni se žuriiiiiiii!

Tako kad ujutro dođem na doručak, ona pita: „Kad radiš?“ Ja:  „Jutros.“ Malo poslije me pita hoću li joj pomoć nešto napravit  za ručak, pa je opet podsjetim da neću bit doma za ručak, jer radim jutarnju smjenu. Kasnije kad se spremim i krenem iz kuće ona me opet pita da di idem!! I tako me svaki put prije posla nekoliko puta pita di ću!??!

Jutros je to izgledalo ovako: ja sam se obukla za posao i dolazim u kuhinju. A nona će, naime, mi u dalmaciji tako zovemo svoje bake.

„Ahh, koje lipe rećine!!“ (naušnice) „Zvijezda mora.“

„To san ih ja napravila!“

„Ma jesi!!“

„Jesan. Nevjerni Toma!!“

„Je, je...“

„Ma jesan, iman svjedoke!“

„Još ti mene zajebaješ!“

„Ma govorin ti istinu.“

Gledan se u ogledalu. „Al ja gledan rabatinke, ne rećine. Jučer san ih kupila. Jesu mi dobre?“

„Jesu... ali ove guzice..“

„A jebiga... šta ću kad iman guzice!?!“

„Ne volin guzice!“

„A šta voliš?“

„Sise.“  Smijeh s moje strane. Direktna je, nema šta!

„Kad radiš?“

„Jutros.“ To nije uopće očito... budući da sam u novoj odjeći i imam naušnice.

„A kako?!? Ali nisi sinoć radila?“

„Jesan. Al jedan dan radin ujutro, drugi popodne. Ako san radila sinoć, onda radin i jutros. Tako radin već dvi godine, mogla si to već zapamtit!“

Nona nastavlja inspekciju. Povlači me za naramenicu grudnjaka.

„Šta je ovo?“

„Ređipet!“

„On se ne smi vidit!“

„Ko to govori?“

Pijem vodu, a ona me gladi po stomaku.

„A vidi ti stomak!“ Hvala nona! Nabijaj mi komplekse!! K vragu i rebe niskog struka!

Odlazim na posao.

Eto, to ja proživljavam svakog dana...

Al nije ona uvijek naporna, ima ona i svijetle trenutke...Kad ima želju za kuhanjem i u sve umiješa svoje prstiće... a to ponekad zna bit i zabavno. Tako ja naša nona pravi koktel-majstor, jedanput je vidila da je u baru puno boca, a u svakoj je ostalo po malo, a to je njoj smetalo pa je sve boce prelila u jednu  Ne treba ni spominjati da se to više nije moglo pit! Isto je napravila i s vrećicama čaja. Od svih vrsta čaja je ostalo po nekoliko kesica, pa je ona sve prebacila u jednu... pa smo imali čaj a la kinder suprise.  Tata je išao sebi skuhat šipkov čaj, i kad je bio gotov, on pije.. i čudi se.. pa to nije šipak - to je menta!!! I sad njemu jadnom ništa nije bilo jasno! Vraća se i gleda kutiju... kutija je od šipka. Pomiriše on unutra, a untra sve vrste čaja! Heheh, dobro da nije nabasao na kamilicu!

Ali kad nona kuhanje prepusti nekom drugom, ili kad neko drugi kuha, a da mu se ona ne miješa u kuhinju, to je znak da nije dobro...

DEPRESIJA

Budući da Jahačice odavno nisu izašle u punom sastavu, jer  su naravno sve jako vrijedne i zaposlene, sad  kad su konačno uskladile smjene, jedva su dočekale ovu subotu. A bila je to itekakva subota! Bio je to zapravo maratonski izlazak – od 6 do 6! Našli smo se već u 6 popodne da obavimo posljednje pripreme i zaputili se u jedan udaljeniji kafić uz more, pod borovima, gdje zalaze samo domaći ljudi..

Kad smo došli tamo – tamo je bio i naš prijatelj Taliban, koji je Marici i otkrio taj kafić, sa svojom ekipom, pa nam se pridružio malo poslije kad su otišli njegovi prijatelji. Probali smo domaću rakiju, i to sve postojeće vrste, jer smo se uvijek nadali da je ona druga malo manje žestoka , razmjenili novosti i ostale tračeve, i zezali se do kasno u noć... A kad nam je konobar donio račun i upitao „Može po još jedna na račun kuće?“ – svi smo uglas pristali.. Tako da nije ni čudno da je u povratku Taliban zaboravio gdje je parkirao , pa ga je Marica morala podsjetiti, te smo se vratili u grad i išli u disko. Marica i Travarica su, po običaju, u disku pile tequillu, a kad su ostale bez novaca skompale su se s nekim likovima, samo da ih časte pićem, a kad bi na njih došo red, one bi se pravile lude... A kad je jedan tip, već lagano iznerviran, odbacio suptilan pristup, i pitao ih da sad oni plate piće, one su samo slegnule ramenima i rekle: "A nemamo vam mi para!"

Ovog puta sam se ujutro ja (kao i Čarobnica nedavno) probudila kraj gole ženske, i to čak kraj dvije!  (Ja sam ipak bila uspješnija! ) Naime... ostale su išle malo prije nas iz diska... a Marica, Travarica i ja smo dočekale sami kraj... kad se napokon ugasila muzika i nismo imale izbora nego ići kući. Na pola puta već je počela svitat zora i Marica nas je počela nagovarat da prespavamo kod nje, a Travarica je bila tako krepana, da je prihvatila, ali uz izliku da će ona doć samo ako dođem i ja... a kad sam ja odbila, one me nisu htjele pustit nego su me povukle sa sobom! Nas tri smo se ujutro probudile ko živi mrtvaci... te otišle kupiti štagod za jest i popiti kavu na trgu.

Marica je odmah naglasila konobaru da donese veliku čašu vode, a ako nema - onda dvije.. Jedva smo dočekale vodu i žedno je iskapile u trenu... I tako svaku sljedeću... Tako da smo svako malo dozivali konobara, a u jednom trenu Travarica više nije mogla izdržati, pa se digla i sama nam donila novu „turu“, uz komentar kako je slobodno mogao donijeti kantu svakoj od nas! Pretresle smo događaje od večer prije i zažalile što je ljeto, jer se nismo mogli izležavati ostatak dana nego smo morale ići kući i spremiti se za posao...

Taj dan nam je bilo baš veselo na poslu, nakon svog onog alkohola...  ali prošo je i taj dan, a sutradan smo se već bacile u more, i zaboravile na muke po mamurluku! Do sljedećeg puta...

Depresija

Ako se mislite šta u ovom trenutku jahačice rade, vjerovatno smišljaju neki plan...

Danas smo Travarica, Depresija i ja mislile sastaviti listu svih laži koje smo dosad izmislile našima doma al smo skužile da ih ima previše, da bi ih vjerovatno trebale pisati danima...ajme stvarno smo postale grozne...

Mislim da ja i Depresija prednjačimo pred svima...kad god me moji pitaju gdje sam, ja sam uvijek u Depresije doma, a ona kod mene...kad god me pitaju šta radim, ja pišem diplomski (inače nas 3 carice „pišemo„ diplomski već god dana), ili sam išla u kino (a nisam tamo išla 2 god)...

A postoji i zanimljivih laži...tako npr. Travarica će sada na put jer joj je navodno neki tip napet , Čarobnica je navodno imala momka mjesecima, pa svaki put kad bi išla sa mnom na kavu bi svojima doma rekla da ide s njim, ja navodno imam i nemam momka , Depresija će navodno na neki tečaj na faks pa zato ne može pomoći svojima doma, Utjeha uporno svake subote navodno ide spavati u 3 ujutro jer je umorna  a sutradan spava do navečer...bla, bla, bla...

I da, naši ni ne znaju da smo ove godine išle do Zadra, Sarajeva, itd., itd. 
Baš kad smo išle do Zadra na 3 dana, ja sam vozila do tamo i preusmjerila tel na mob da moji ne skuže...ako niste znali to mi je inače hobby

Isto tako kad smo išle na jedan moto party na 2 dana mi smo navodno išle kod jedne prijateljice na rođendan...a Depresiji je bila strina u stanu dok se pakirala, pa kada je strini bilo čudno šta nosi toliko robe za ići na rođendan Depresija joj je govorila da treba nositi baš toliko robe, jer naime tamo u prijateljice joj treba i pidžama, roba za navečer, za sutradan, ako bude vruće ili hladno...bla, bla...

Pa tu je još i moj rođendan kada je policija upala u stan, pa kad me mama pitala da li je prošlo sve u redu, ja sam joj odgovorila:“pa naravno da je!!!“...

Al nemojte misliti da smo tako grozne, znate kako pjeva Balašević 
Da se o mom zivotu pravi film,
il' barem strip (il' barem strip).
Da se o mom zivotu pravi strip,
znam da bi bio sasvim negativan tip

Ne, ne...nismo vam mi takve...mi samo ne želimo da se oni nepotrebno misle šta je sa nama...ovako smo mi mirnije a i oni  al nemojte misliti da nemamo grižnju savjest...al jbg...nećemo više lagati..samo još da prođe i ovaj put na koji namjeravamo ići i onda ćemo postati dobre curice, ovo će biti zadnji put, samo još ovaj...i onda će sljediti duga i teška faza odvikavanja!!!!

MARICA

Marica me već tjedan dana nagovara da nešto napišem. Al ona ne razumije da mi je glava prazna (My head is as blank as my bank account!!)! Zaglupilo me iščitavanje literature za diplomski rad!! A literature brate ima!!! Samo problem je kako između gomile radova i tekstova pronaći nešto šta valja!!  Sad sam trenutačno u stadiju kad očajanje neupitno prelazi u kajanje (kako bi reko Đoni Štulić)… jer ovaj naš profesor je cjepidlaka i s njim ništa ne ide lako… a ja se već laganini utapam u svojoj temi…

Ima i svijetlih trenutaka, naravno, i to su oni u kojima ne mislim na diplomski… Kad jahačice odu na kavu i raspredaju o događajima i izlascima. Kako o onima koji su iza nas tako i o predstojećima… A, naravno, najsvjetliji su sami izlasci (nekad mi se čini da živim od izlaska do izlaska - i nove avanture - kako kod nas to inače biva - jedan izlazak rezultira nekim novim planom! Zadnji put smo tako poslije izlaska završili u Sarajevu …) i naravno slijedeći dan, kad smo svi dobro raspoloženi i  spremni za zajebanciju!

Prošli vikend smo bili na jednom koncertu na otvorenom i bilo nam je zakoooooooooon!!! Uskoro će uslijediti i novi izlasci na otvorenom i pijuckanje uz more prije izlaska, jer sunce je paklenski upeklo... I more nas sve više mami s obećanjem osvježenja… A možda padne i neki roštilj, onako kako mi to inače znamo!

Moj stan se pretvorio u saunu, i ako je do sada bilo teško napraviti nešto korisno, od sada će biti jednostavno nemoguće!!!

Ipak, bliži se ispitni rok i neke su se jahačice prihvatile knjige. Tako da… bili živi, pa vidjeli!!

DEPRESIJA